Znate, mili, ko je Šašo ribar?
Onaj, koji kao guska gače,
uvik ga-ga, katkad nešto jače,
triba o njem pisat koji libar.
Libar, znamo, triba pisat knjigu,
o tom Šaši, ribaru sa mora,
koji lovi kako lovit mora,
drugi o tom uvik vode brigu.
Misle neki, da je Šaško smišan,
jerbo ribu veliku ne lovi,
uvik samo u plitkome plovi,
dobro zna ko mora biti grišan.
Komu grija triba spočitavat,
Šašo Ribar jako dobro zna,
a kad sretne nigdi morskog psa,
neće Šašo bešt’ju zafrkavat.
Možda bi, međutin nije smija,
jerbo može ko ulovit gusku,
slati ga-ga u daljinu rusku,
a to Šašo nikad ne bi tija.
Ča bi onda Šaško radit moga?
Bez gúsaka i bez male mriže
ronija bi ribar naš sve niže
i još dublje, priko više toga.
Znate zašto? Znate ča je skula?
Škola koju Šašo ribar nima,
a ma nemojte to reći svima,
Šašo o tom nikad nije čuja.
Bija đak je u školi ribarstva,
tribalo je ča ulovit tamo,
a ne kao ga-ga gusak samo
sanjati o slavi novinárstva.
Možda bi čak nešta ulovíja,
ali ne smi mali ribar jadni,
ostali bi svi u kući gladni,
da je Šaško ribu lovit smija.
Nije šašav, al se takav pravi,
jadni ribar, barba s mora plitkog,
tvorac húmora ne smišnog, britkog,
zna da radi se o njeg´voj glavi.
